Oštećenje sluha

Nagluvost predstavlja čest problem zbog kojeg se pacijenti  javljaju lekaru, odnosno otorinolaringologu. Poremećaj percepcije zvuka može biti uzrokovan oštećenjem  bilo kog dela slušnog aparata. Patološkim procesom može biti pogodjeno spoljašnje, srednje ili  unutrašnje uvo, zatim slušni nerv, slušni putevi  ili slušni centri. U nekim oboljenjima patološki proces  može istovremeno zahvatiti i više struktura akustičkog aparata (na primer srednje i unutrašnje uvo)  kao i susedne organe (vestibularni aparat, centralni nervni sistem itd).

Oštećenja sluha mogu biti vezana za nasledje (hereditarni tip) ili stečena u toku života (akvirirani tip). Ukoliko su nasledna, odnosno  genetski determinisana, oštećenja sluha mogu biti udružena sa drugim znacima odnosno simptomima kao što su oštećenja bubrega, centralnog nervnog sistema, metabolički  poremećaji itd. i  to  u sklopu  različitih sindroma. 
Nagluvost se može razvijati brzo (čak kod nekih oboljenja i u toku nekoliko minuta ili sati) ili sporo. Naglo nastale nagluvosti, često nazvane i iznenadnim nagluvostima, uzrokovane  su vaskularnim poremećajima u unutrašnjem uvu (tromboza, embolija ili spazam njegovih terminalnih krvnih sudova). Nagluvosti mogu biti  jednostrane ili obostrane. U kliničkom smislu mogu biti konduktivnog, senzoneuralnog i mešovitog tipa.

Konduktivna nagluvost je uzrokovana poremećajima u konduktivnom delu akustičkog organa (od ušne školjke preko spoljašnjeg  slušnog kanala, bubne opne, slušnih koščica  i endolabirintnih tečnosti do neuroepitelnih ćelija Kortijevog organa). Kao uzrok konduktivne nagluvosti u praksi se najčešće sreće ceruminozni čep u spoljašnjem slušnom kanalu. On  nastaje nagomilavanjem ceruminozne masti koja je produkt odgovarajućih žlezda. Blokada spoljašnjeg slušnog kanala može biti uzrokovana i raznim zapaljenjskim procesima u kanalu, stranim telom ili tumorima. Ovo su stanja koja sprečavaju zvučne talase da dodju do bubne opne i dalje se prenesu na druge strukture uva. Procesi na bubnoj opni kao i u srednjem uvu takodje daju poremećaje u kondukciji zvučne energije. Od ovih patoloških stanja najčešće se vidjaju akutna i hronična zapaljenja srednjeg uva, opstrukcija  tube, poremećaji u mobilnosti slušnih koščica kao posledica traume, otoskleroza u početnom stadijumu itd.

Senzoneuralne lezije prema mestu nastanka mogu biti  kohlearne i retrokohlearne. Kohlearna oštećenja zahvataju elemente kohleje pri čemu su posebno pogodjene  ćelije Kortijevog organa, dok se retrokohlearna oštećenja odnose na promene u slušnom  nervu, slušnim jedrima, slušnim  putevima, kao i slušnim centrima  u temporalnom režnju. Savremena shvatanja  u oblasti audiologije nalažu tačno definisanje mesta oštećenja na slušnom aparatu, te se globalni pojam u smislu senzoneuralnog oštećenja sve manje  upotrebljava u kliničkoj praksi.

Senzoneuralno oštećenje može biti uzrokovano delovanjem akutne ili hronične akustičke traume, pri čemu dugotrajno izlaganje buci ima posebno mesto. Staračka nagluvost (presbiakuzis) kao izraz degenerativnih procesa je jedan od vodećih uzroka oštećenja sluha ovog tipa posle 65. godine života. Po pravilu je obostrana. Ona se  u nekim slučajevima može javiti i znatno ranije kao rani tip (presbiakuzis praecox). Neretko uzimanje ototoksičnih lekova, posebno nekih antibiotika i citostatika, pa čak i salicilata, može dovesti do oštećenja čula sluha. U prošlosti su glavni krivci za gubitak sluha ovog tipa bili streptomicin, tuberkulostatici i kinin. Težina ovakvih oštećenja sluha  u većini slučajeva zavisi od količine leka  i dužine njegovog  uzimanja. Virusne infekcije posebno virus influence, mumpsa i herpes zoster mogu uzrokovati trajna i teška senzoneuralna oštećenja. Povrede glave sa povredom baze lobanje i labirinta danas se relativno često sreću pri  saobraćajnim udesima. Oštećenja centralnog nervnog sistema, kao i tumori statoakustičnog nerva dovode do jednostranog oštećenja sluha.

U kliničkoj slici ovih oštećenja, pored smanjenog sluha (hipoakuzije) različitog stepena, može se javiti  i izražena preosetljivost na zvuke (heperakuzija), zujanje (tinitus), autofonija (kada se sopstveni glas čuje na jednom uvu jače) kao i drugi auditivni  poremećaji. Lečenje svih ovih stanja, u zavisnosti od uzroka, može biti hirurško, medikamentno ili kombinovano. Amplifikacija slušnim aparatima zauzima  posebno mesto u procesu rehabilitacije sluha.